Nesposobni a dragoceni Za redovno stanje treba još ponešto, osim ukidanja vanrednog stanja! Radovan Marjanović

podnaslovi } Nesposobni a dragoceni „Istorijska proricanja” Dovoðenje „svojih ljudi” „Naš čovek” garantuje

„Istorijska proricanja”

posle kojih dolaze društveni eksperimenti, bila su i ostala sastavni deo i osnov naše politike! Ona neće da se bave ničim sitnijim od „istorijskog i nacionalnog”, ničim podložnim ocenjivanju kakvom podleže društveno-koristan rad. Hoće da bude vladavina a ne društveni servis, ne „upravljanje stvarima” ili administriranje, ne ni „rukovođenje ljudima” ali unutar nadgledanja prirodnog toka događaja. Na ruku joj obilato ide to što je politika kao bavljenje velikim stvarima tipa istorijskog i nacionalnog, vrlo pogodna za lečenje kompleksa mnogobrojnih malih i neuspešnih. (Zato je „proizvođenje” takvih stvari, uz ono „spoljašnjih neprijatelja”, stalni posao racionalno gledano neuspešne vlasti). Posebno gastarbajtera-marginalaca u zemljama u kojima rade, koji strasno i glasno podržavaju protagoniste takve politike u zemlji u kojoj niti rade niti žive. Zauzvrat, ovi ih nikada neće podsetiti da zemlja pripada onima koji u njoj i od nje žive, i da o vlasti treba da odlučuju oni na koje se i odnose odluke vlasti!

I dalje je prisutna (ali zato kod prethodnika stalno osuđivana) dominacija politike nad privredom i vanprivredom. I mnogo je izraženija: sada zaista postoji politika kao borba različitih političkih partija, sa realnom mogućnošću da se „zaokreti” dešavaju mnogo češće. Sa svakom promenom vladajuće partije! Politika je i dalje pokušaj „ubrzavanja istorije”, doduše, i sa bržim povratkom u prošlost od stvarno mogućeg... Ona je i dalje voluntarizam a ne racionalna aktivnost čiji su rezultati vidljivi i merljivi, tako da vlade padaju zbog povećanja nezaposlenosti od jednog procenta a ministri prosvete podnose ostavke zbog jednog nepismenog. Ima li sada, uostalom, posle napuštanja socijalizma i njegovog negiranja bilo kakve vrednosti stare Jugoslavije, stvarne analize socijalističke Jugoslavije? Zar je moguće da u njoj nema baš ničeg vrednog očuvanja? Makar zato što predstavlja civilizacijsku tekovinu, uvedenu i nevoljno pod pritiskom okruženja, ali civilizacijsku? Nećemo valjda i Gausovu krivu pomerati udesno, da bi pokazali „otklon” od levičarske vlasti!

„Novi početak”, „okretanje lista”, anuliranje svega ranijeg, konstanta je naše politike! Nikako zapadna praksa usavršavanja postojećeg, nikako socijalni konsenzus oko dobrog za društvo umesto proglašavanja takvim onog što smatra obična a ne kvalifikovana većina. (Sa izmenama zakona o izboru predsednika Crne Gore odnosno Srbije, to više neće biti ni obična. Kao većina izašlih na izbore, biće ubedljiva manjina birača.) To pretpostavlja priznanje da u postojećem i ranijem ima i dobrog, i proceduru utvrđivanja dobrog i lošeg! Znači i priznanje da su neki ljudi iz starog sistema, vredni da nastave sa onim što su do tada radili... Ali, sve to znači i napuštanje minimalizovanja društveno-korisnog rada pa i napuštanje maksimalizovanja sistemskog, što teško ide! Ministar Batić tada bi pitao kako je Prijić radio i da li se na osnovu toga da zaključiti da će uspešno raditi sličan posao (specijalnog tužioca, umesto državnog tužioca), a ne da li je bio član JUL-a. Ne bi bila presudna politička pripadnost kao osnov za obavljanje sistemskog rada, nego radna sposobnost kao osnov za obavljanje društveno-korisnog...